705 година од смрти краља Милутина: Како је владар и ктитор променио ток српске историје
На данашњи дан навршава се тачно 705 година од смрти једног од најмоћнијих српских владара, краља Стефана Уроша II Милутина Немањића. Као млађи син краља Уроша I, Милутин је преузео трон 1282. године након чувеног сабора у Дежеви, када му је старији брат Драгутин, услед повреде ноге, уступио власт.
Његову дугу владавину обележило је драстично ширење српске државе према југу. Ратујући против Византије, Србија је значајно померила своје границе, што је званично потврђено мировним уговором из 1299. године. Тим споразумом српска територија се проширила све до линије Охрид–Прилеп–Штип, док је Милутин у савезу са братом Драгутином успео да од Бугара и Татара преотме и области Кучева и Браничева.
Овај историјски споразум са Византијом запечаћен је дипломатским браком краља Милутина са младом византијском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника II. Овај савез донео је дубоке промене у српском друштву — византијски раскошни обичаји уведени су на српски двор, а тамошњи модел управљања почео је да прожима државну администрацију. Снажан културни утицај Цариграда најбоље се видео у архитектури, кроз рађање новог српско-византијског (вардарског) стила. Као један од највећих ктитора у српској историји, Милутин је иза себе оставио велелепне задужбине, међу којима се истичу Грачаница, Богородица Љевишка, Бањска и Краљева црква у Студеници.
Ипак, финиш његове владавине био је у сенци сурове борбе за престо и породичних сукоба. Након што је 1314. године угушио побуну сопственог сина Стефана (будућег Дечанског), Милутин је наредио да се он ослепи и прогна у Цариград, прогласивши другог сина, Константина, за наследника. Међутим, краљева смрт 29. октобра 1321. године одмах је отворила болно питање сукцесије. У суровом грађанском рату за круну који је тада избио, снаге су одмерили Драгутинов син Владислав, као и Милутинови синови Константин и Стефан, из којег је као коначни победник и нови краљ изашао Стефан.
Краљ Милутин је првобитно сахрањен у манастиру Бањска, али су због надирања Турака његове мошти премештене у Трепчу уочи Косовског боја. Од 1460. године његово свето тело почива у Бугарској, а и данас се чува и поштује у Цркви Свете Недеље у самом центру Софије.
