Кроз окно прозора на четвртом спрату, Весна Костић је годинама гледала свет који је био толико близу, а опет недостижан. Крошње на градском тргу, кровови зграда – то је био њен хоризонт. Параплегија јој је одузела могућност да корача, али не и снагу да верује у боље сутра.
„Живот ми је био заробљен 101 степеником,“ каже Весна. „Ограничена у свему – нисам могла да се школујем, да одем у позориште, да посетим пријатеље. Моја стварност били су зидови стана и поглед кроз прозор.“
Али, после 52 године изолације, Весна је коначно осетила шта значи слобода. Све је почело када се у зграду доселио Ајатула Рузмановић, повратник из иностранства. Приметивши Веснин проблем, није оклевао – покренуо је акцију уградње лифта.
„Богу хвала, коначно сам добила крила,“ уз осмех каже Весна док по први пут силази у свет који је толико дуго чекала. „Ово није само лифт – ово је мој пут у живот, начин да останем у овом стану и кад маме више не буде,“ истакла је она недавно за Радио телевизију Србије.
Веснина мајка, Мира, годинама је осећала терет ћеркине изолованости. „Како нам је лифт прорадио, ја сам продисала. Чини ми се да сам на небесима од среће – због ње, али и због свих нас,“ прича она, док јој глас подрхтава од емоција.
Зграда у којој живе стара је 70 година, а толики је и просек старости њених станара. С годинама су губили снагу за степенице, а новца за лифт није било.
„Била сам председница кућног савета, али нисам могла да решим овај проблем,“ каже Стојанка Миљковић, једна од старијих станарки. „Имам четворо унучади и троје праунучади, али ово ми значи колико и они.“
Весна је тог дана први пут сама изашла из стана. Њен поглед више није био ограничен на кровове и крошње. Видела је лица људи, осетила ветар на лицу, осмехивала се пролазницима.
Комшија који је покренуо акцију није био ту тог дана, али је поручио телефоном: „Ово је било питање људскости. Весна је заслужила да буде део света, а ми смо успели – заједно.“
Нажалост, многи станари ове зграде нису дочекали овај тренутак. Лифт је стигао прекасно за њих, али прича о солидарности остаје. Онај ко помогне једном човеку, промени цео свет. Весна Костић је најбољи доказ.
Љ.Марковић
Пројекат „Знам како се осећам“ суфинансиран је из буџета Града Краљева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
