Svadbeni običaji bošnjaka nekad i sad
Venčanje za sve mladence predstavlja do tada najradosniji i najlepši dan u životu, dan kada je njihova ljubav krunisana brakom. Kada počnemo govoriti ili analizirati narodne običaje iz raškog okruga, u kom živi stanovništvo različitih vera, diskusijama među ljubiteljima narodnih priča nema kraja. U ovom tekstu predstavićemo neke od bošnjačkih običaja vezanih za venčanja.
U odnosu na neka ranija vremena svadbeni običaji kod Bošnjaka su se delimično izmenili i to samo kod nekoliko obreda.
Od priča kojih se uglavnom samo stariji ljudi sećaju, kojih su i sami deo, najzanimljivije su one o upoznavanju budućih mladenaca. Jedini sastanci i viđanja mladih nekada su bili na poselima, prelima, mobama, svadbama i vašarima. Na tim i sličnim događajima majke momaka bile su one koje su birale buduće neveste. Za majčin izbor uglavnom nije smelo biti prigovora, a birane devojke dolazile su iz uglavnom čuvenih porodica, iz dobrih kuća, ćerke imućnih i poštenih ljudi. Danas, na sreću mnogih mladih parova, to više nije slučaj. U savremenom dobu momak i devojka imaju slobodu da sami izaberu svog partnera.
– Običaj sklapanja budućeg braka počinje prosidbom i nastavlja se veridbom što danas ne mora da se praktikuje. Veridba je svačani čin prilikom koga se nose darovi u dom devojke: prsten i minđuše, dukati i sve to u „dževahir-kutiji“, kutiji za nakit. Za goste se priređuje lep doček, uz večeru i slatko. Ovom prilikom i devojka uzvraća darove mladoženji, koji se u narodu naziva boščaluk. Nekoliko dana pre dolaska svatova iz kuće mladoženje se devojci šalje sepet koji se sastoji od brojnih poklona: fes sa dukatima, ogrlica, minđuše, narukvice, različiti ukrasi, haljine – dimije, jelek, duvak, feredža, obuća, šminka, parfemi. Danas su ovi pokloni drugačiji i većinom su po izboru neveste – započinje priču etnolog Narodnog muzeja Ras u Novom Pazaru, Semina Đerlek.
Na dan veridbe, porodice su se dogovarale o broju svatova, spremi i mirazu koju će devojka poneti i darovima kojim će momak darovati svoju buduću suprugu, kao i datumu svadbe.
Nekada se veče uoči najvažnijeg dana svake mlade, u devojačkoj kući priređivalo devojačko veče na kom su prisustvuju samo žene. Danas se devojačko veče uglavnom održava u restoranima, a zanimljiv obred koji se i danas praktikuje te večeri jeste stavljanje krne- kane na prste ruku i nadlanice. Uz muziku i posluženje, drugarice, komšinice i rođake pozdravljaju buduću nevestu.
– Sledećeg dana sa svatovima,dolaze jenđe, žene iz porodice mladoženje. Glavna jenđa donosi „put“ za mladu, dugo crveno platno kojim ona hoda služeći je šerbetom. Nakon služenja ostalih jenđi, obavlja se prstenovanje, u čemu učestvuje dever koji nevesti stavlja prsten. Nevesta ga služi šerbetom a on daruje novac na tablju – poslužavnik. Nevestu izvode braća do kućnog praga odakle je preuzimaju deverovi. Po dolasku u dom mladoženje, uzima muško dete- nakonče u naručje, okreće ga tri puta, a potom joj se, prilikom ulaska u sobu, daje pogača ispod levog i Kur`an ispod desnog pazuha – objašnjava Semina.
Svadba bi obično trajala do petka, kada bi se okupljali ljudi iz drugih mesta i sela i dolazili kao nezvani gosti. Takva svadba se dugo čekala i bila je jedno od onih mesta gdje se birala djevojka za sledeću svadbu.
Što se tiče datuma, po priči starijih, najbolje vreme za venčanje je na Bajram, ili petkom, ili uoči petka. Još jedan običaj se poštuje kod mnogih, a to je da nije dozvoljeno sklapati brak izmeðu Bajrama, tj. u mjesecu ševalu.
Lj.Marković
16.10.2023.
foto: Narodni Muzej Ras
