Султанија Валиде: царски вакуф у срцу Сјенице

Једина царска џамија у Србији, подигнута 1870. године, има куполу пречника око 15 метара без иједног стуба. Историчар Есад Рахић истиче да је она један од драгуља изузетно богатог културног наслеђа Санџака.

СЈЕНИЦА – На благом узвишењу у центру Сјенице, преко пута зграде локалне управе, већ више векова налази се грађевина коју је немогуће заобићи. Џамија Пертефнихал Валиде султаније, коју мештани краће називају „Султанија Валиде“, један је од симбола овог санџачког града на југозападу Србије.

Ова задужбина мајке Абдулазиза, 32. османског султана и 111. исламског халифе, заједно са сарајевском џамијом носи статус „царске“ или „цареве“, јер ју је подигла владарска породица. Данас представља заштићени споменик културе.

Драгуљ санџачке ризнице

Председник Друштва историчара Санџака Есад Рахић наглашава да сјеничка џамија није усамљен пример.

• „Санџак има изузетно богато непокретно културно наслеђе, од стећака и средњовековних манастира до османских џамија, ханова, чесми и чаршија. На малом простору сусрећу се слојеви више цивилизација и вера и то је наше највеће богатство. Џамија Султанија Валиде у Сјеници један је од драгуља те ризнице. Она није само верски објекат, већ сведочанство једног времена и градитељског умећа. Наша је обавеза да такве споменике чувамо, истражујемо и представимо домаћој и страној јавности“, каже Рахић.

Жена која је утицала на тројицу султана

Формално се градитељем сматра сам султан Абдулазиз Хан, али богомоља носи име његове мајке. Ко је заправо била Пертефнихал, односно Пертефнијал, како је чешће бележе извори?

Рахић је писао о њеном животу и наводи да је рођена 1812. године, али да историчари немају јединствен став о њеном пореклу. Најчешће се помиње да је била Черкескиња, а постоје и тврдње о њеном курдском или румунском пореклу. Према појединим подацима, звала се Бесиме, а на двору је, пише Рахић, „добила ласкаво име Пертефнијал, светлост или сјај среће“.

Купила ју је султанија Есма, сестра Махмуда II, и поклонила је султановом харему. Године 1830. родила је Абдулазиза. Када је он 1861. године ступио на престо, добила је титулу валиде султаније и значајан политички утицај. Према Рахићевим наводима, утицала је на тројицу владара: Махмуда II, сопственог сина и Абдулхамида II.

Савременици су је описивали као екстравагантну, а њено мешање у државне послове допринело је нестабилности синовљеве владавине. Умрла је 1883. године у палати Ортакој и сахрањена је у турбету џамије Валиде султан у истанбулском Аксарају. Иза себе је оставила и мектеб, библиотеку, медресу и чесме.

Најзападнија царска џамија у Европи

Када је 1870. године започета градња, Сјеница није имала ни пет хиљада становника, а од 1864. била је седиште Новопазарског санџака, најзападнијег дела Османске државе. Грађевина је тада представљала најзападнију царску џамију у Европи. Овакве „азизије“ подизане су дуж граница царства како би сведочиле о његовој снази и поновном успону.

И према данашњим мерилима, сјеничка џамија је импозантна.

У архитектонском погледу ова богомоља је јединствена. Купола пречника око 15 метара практично се ослања на једну дрвену греду. Преко дрвене конструкције наношена је мешавина блата и сламе, а затим су постављани оловни листови као заштита од снега и кише. Такав спој природних материјала одолева и екстремним климатским условима, честим на Пештери.

Унутрашње зидове и куполу прекрива хорасан, малтер од живог креча и коњске длаке. Овај чврст и за ваздух полупропусан материјал сачувао је дрвену конструкцију сувом све до данас.

Објекат је зидан од белог камена и материјала из овог поднебља, на каменим шиповима, а било је предвиђено и грејање воденом паром, хипокаустом. Данас џамија има подно грејање.

Има један минарет са једним шерефетом. Унутрашњост је некада била обојена светлоплавом, тиркизном бојом, која је у то време представљала султанско обележје. Од осамдесетих година прошлог века простор је више пута рестауриран и преправљан, па на зидовима данас нема калиграфије ни орнаментике.

Огромна купола наткриљује читав простор за молитву, а светлост улази кроз дрвене прозоре у подножју куполе: по два са страна и три у нивоу михраба.

Сачувани су оригинални михраб, дрвени махфил (галерија) и дрвени стубови на којима почива део унутрашњости. Ћурс је уклоњен, а минбер је мењан неколико пута. Изнад махфила налазе се три мање куполе.

Недовршено царско дело

Градња никада није завршена јер је недостајало новца. О томе сведоче оригиналне камене основе стубова који су требало да носе куполе трема. На фасади су остали украси, односно пластика у облику концентричних кругова: она са десне стране симболизује свемир, а она са леве рај.

Током Првог светског рата аустроугарска војска скинула је оловне плоче са крова како би од њих ливала муницију. Због тога је џамија добила и име „Куршумли“, док су је због боје камена називали и „Бела“. Током истог рата, под њеном куполом одржана је Сјеничка конференција, а кроз историју је била средиште бројних значајних догађаја.

Народ и данас препричава предање о њеном настанку. Према легенди, хајдуци и одметници опљачкали су каравану султаније Пертефнијал, а када су јој роба и дукати враћени, наредила је да се у Сјеници подигне џамија.

Обнова и нови живот

Турска агенција за сарадњу и координацију (ТИКА) обновила је грађевину 2019. године. Уређени су авлија и нови шадрван, а изнад улазних врата постављен је тарих, натпис који раније није постојао.

Имам Хазар Дачић истиче да џамија може да прими више од хиљаду верника, не рачунајући харем и трем.

Рада С.