15-tak meštana Gradca kod Raške oživelo je vršidbu na guvnu, mašinom „Aran torpedo“ starom više od 60 godina. „Aran“ je u mnogim planininskim selima u vršidbi zamenio konje i volove, pre traktora i kombajna, koji često nisu mogli da obrade planinske strme njive. Stariji su se podsetili, a mlađi meštani videli kako se nekada mobom i u zajedništvu sređivala letina.
„Aran“ sa vršalicom, kažu, mora da opslužuje bar 9 ljudi. Ovaj nije „paljen“ više od 3 decenije. A procedura nalaže da se pripremi krpica sa naftom, ovde prozvana cigara, da bar 5 jačih ljudi poteže kaiš vršalice dok jedan okreće kurblu. Sve dok se ne pojavi crni dim.
„Kao današnja svećica ono što kažu. Iako nije paljen 32 godine, mora da upali”, kaže Rade Tomović, iz Gradca.
Mašina je imala snagu od 7 ili 9 konja. „Aran“ je u to vreme prilično koštao. 60-ih godina prošlog veka mogle su da ga priušte samo zadruge. Prva ovakva mašina u Gradcu bila je vlasništvo 9 domaćina.
“Ja sam radio 34 godine sa ovakvim mašinama po selu, kod Zadruge. Posle smo kasnije kupili ovu zajedničku ovde. I išlo je, radilo se, mukotrpno ali moglo je. Pre toga bilo s konjima, sa govedima”, navodi Miloš Veličković, iz Gradca.
Moba nikada nije predstavljala puko pomaganje komšijama da bi kasnije vratili uslugu. Takav rad ojačavao je prijateljstva i poštovanje među meštanima. Do te mere da se na mobu nikada nije zvalo.
“Nije to imalo da se zove mobilnim telefonom: Ej, vršem danas, sutra. Čim se upali motor, ljudi se skupe, selo celo i… Znalo se ko šta radi. Ko je na slamu, ko na džakove, ko seče pruće, ranije se vezivalo prućem“, objašnjava Milan Čorbić, iz Gradca.
Nakon vršidbe, sedne se za sto gde domaćin iznese skromno posluženje. I drugi pomognu koliko mogu. A nakon „treće“, zdravice specifične za ove krajeve, dogovoraju se kome će sledećeg dana na guvnu ovršiti žito.
