Kako „preživeti“ doba odrastanja

Da bi dete poraslo u zdravu i jaku ličnost, psiholozi kažu, da je neophodno da roditelj postavi jasno definisane granice, ali i da ujedno svom mališanu pruži slobodu kako bi se razvijalo. Međutim, sve češće smo svedoci velike anksioznosti kod roditelja, nastale usled preterane brige, a koja se negativno reflektuje i na mališane. U takvoj situaciji neretki su slučajevi da roditelji idu iz krajnosti u krajnost, od „ja živim za svoje dete“ do „aha, imam i ja svoj život“. Na ovu temu razgovarali smo sa dr psihologije Snežanom Anđelić.

Snežana Anđelić, psiholog i psihoterapeut

Anksioznost veliki neprijatelj

Već nekoliko poslednjih godina sve više je prisutno odsustvo roditelja u odrastanju svog mališana. Ubrzani tehnološki razvoj doveo je i do brzog načina života što je mnoge majke i očeve onemogućilo da vrše svoju osnovnu ulogu – ulogu roditelja.

– Roditelji su često preplavljeni osećajem anksioznosti što remeti zdravo odrastanje deteta. Znate, kada ste vi anksiozni i nesigurni, onda i dete sa vama deli ista osećanja, deleći nezadovoljstvo i frustraciju. Sa anksioznošću se nije uvek lako izboriti. Ukoliko je ona nešto naše lično, nešto što nosimo u sebi, neko nepoverenje prema okolini, svetu i životu to prerasta u kontinuiranu brigu. Danas, primećujem ogroman problem kod roditelja, a to je upravo anksioznost – ističe dr Snežana Anđelić.

tosamja.media, anksioznost

izvor foto: tosamja.media

Nemoj, stani, pašćeš…

Kako je dodala, roditelji su toliko zabrinuti i preplavljeni da usled svojih strahova sputavaju dete da zdravo odraste. Takav primer možete primetiti u bilo kom parkiću.

– Idite u parkić, sedite i samo oslušnite. Šta je prvo što ćemo čuti? Dečija graja, prirodna normalna, a potom ćete stalno čuti i nemoj, stani, pazi, slomićeš se, pašćeš, nemoj u pesak, tu je visoko i tako u nedogled. To je ta kontinuirana briga roditelja zbog koje ne mogu da sednu, opuste se i uživaju dok se deca slobodno igraju već je stalno prisutno to iščekivanje neke katastrofe ili užasa koji će se desiti. Tada stalno deci daju instrukcije šta da rade kako ne bi došlo do te neke katastrofe – objašnjava dr Snežana.

Kako se izboriti?

Deci treba dati slobodu i u igri i u celokupnom odrastanju kako bi podstakla razvoj svoje kreativnosti i psiho-fizičke sposobnosti. Pričajući o tom iščekivanju katastrofe roditelji ne vide ono najbitnije, šta je zdravo i normalno za svako dete.

– Ništa strašno se neće desiti iako dete padne, zar je to neka katastrofa? Ustaće i da se povredi jer i to pripada životu. Znači ne možemo mi da sprečimo one prirodne i lagane povrede koje svi doživljavamo kao deca. I što je najvažnije ne možemo da sprečimo život. Što smo mi anksiozniji to su deca nespretnija, što ispoljavamo veće strahove deca postaju sve nesigurnija. I bukvalno tada dolazi do padova i povreda ne zato što oni ne mogu nego zato što smo ih mi preplavili strahovima i učinili ih nesigurnima – kaže naša sagovornica.

deca u parku

foto: decjisajt.rs

Ona savetuje da pustite decu da odrastu i da se opustite. Kaže, živeli ljudi i rasla deca od kad je sveta i veka, raasli su milioni pre vaše dece, porašće i vaše. Hajde opustite se i uživajte u detinjstvu.

„Ah, ja živim za svoje dete“

Pomenuli smo da roditelji usled preopterećenosti, konstanstne brige i anksioznosti idu iz krajnosti u krajnost. Neretko čujemo rečenicu „Ah ja živim za svoje dete“, a šta kaže psihologija na to?

– Roditelji često ponavljaju tu rečenicu, oni se stalno vrte samo oko svoje dece, a to je pogrešno. Znate, jadno je to dete za koje vi živite. Detetu ne treba da živite za njega nego sa njim. Jel kada živite sa njim ono je takođe slobodno i opušteno, a ako živite za njega vi ga opterećujete svim onim što od njega očekujete, kako bi vaš život imao smisla – naglašava Anđelić.

Zaključujemo da ne treba živeti za decu nego živeti sa decom. Ona imaju svoju ulogu, mesto, odgovornost, a mi imamo svoj život, jasnu roditeljsku ulogu i obaveze. Kako nam je rekla, roditelji treba da imaju i život mimo dece koji isto tako može biti lep i ispunjen, a koji će nas ispuniti mirom i zadovoljstvom.

anksiozan roditelj

Druga krajnost – „A, imam i ja svoj život“

Kao što smo gore naveli da neki roditelji žive za svoju decu, tako ima i onih koji kažu „pa imam i ja svoj život“. Nijedno ni drugo nije dobro ni po dete ni po roditelja.

– Kada deca dođu u tinejdžersko doba roditelji najčešće kažu „čekaj, pa sad imam i ja svoj život, hoću i ja svoje“, a to je potpuno pogrešno. Ne možete bežati od svojih roditeljskih obaveza i svoje dece, ali isto tako to ne znači da treba da zanemarimo sebe. Sve mora biti usklađeno, i jedno i drugo – ističe Snežana.

Dodaje da je jako bitno da pravimo prioritete i u odnosu na uzrast deteta da se tako i ponašamo. Detetu je potrebno prisustvo roditelja, kvalitetno provedeno zajedničko vreme, jer ako odradite sve kako treba u najranijem uzrastu provešće te mirno tinejdžerski period.

Lj.Marković

baner