Дивље депоније у Рашки: све их је мање, али проблем није решен док отпад не добије своје место

Иако је број дивљих депонија на територији општине Рашка данас знатно мањи него раније, повремено и даље настају мање локације на којима се отпад оставља ван предвиђених места. Уклањање, постављање додатних контејнера и видео-надзор део су локалних мера, док трајно решење, према речима стручњака, захтева промену начина на који се отпад сакупља, разврстава и поново користи.

Од великих депонија до повремених мањих жаришта

Дивље депоније су један од најупорнијих проблема у систему управљања отпадом. Иако се на територији општине Рашка ситуација последњих година поправља, проблем није у потпуности нестао.

„Појава дивљих депонија на територији општине Рашка је знатно мања него раније. Дешава се повремено да настане нека мања депонија“, каже саветник Иван Мојовић из Одељења за урбанизам, стамбено-комуналне делатности и заштиту животне средине Општинске управе општине Рашка.

То што су данас углавном у питању мање локације, међутим, не значи да проблем треба занемарити. Једном формирана депонија брзо постаје сигнал да је простор погодан за ново одлагање отпада, па се смеће на истом месту може гомилати изнова.

Зато се, поред самог уклањања отпада, све више размишља и о томе како спречити да се очишћене локације поново претворе у депоније.

Чишћење није довољно ако се отпад поново враћа

У општини Рашка уклањање дивљих депонија део је редовног посла комуналних служби.

„Уклањање дивљих депонија је редовна активност наших комуналних предузећа и врши се по потреби а најмање једном годишње“, наводи Мојовић.

Међутим, искуство показује да се проблем не решава само одвозом отпада. На местима где се дивље депоније појављују, локална самоуправа настоји да уведе и додатне мере контроле.

„На локацијама дивљих депонија, поред уклањања отпада, практикује се и постављање већих контејнера или у крајњој мери постављање камера за видео-надзор“, објашњава он.

Таква мера има двоструки циљ – да грађанима буде омогућено да отпад одложе на одговарајуће место, али и да се спречи поновно непрописно бацање смећа. Уколико нема довољно простора за одлагање, отпад се лакше прелива на јавне површине, ободе путева и друге неуређене локације.

Санирана и највећа дивља депонија грађевинског отпада

Да проблем може бити решен када постоји јасан план, показује и пример једне од највећих дивљих депонија на подручју Рашке – оне са грађевинским отпадом поред пута, у близини Викенд насеља на Копаонику.

„Што се тиче уклањања отпада, пример је уклањање највеће дивље депоније, депоније грађевинског отпада, поред пута у близини Викенд насеља на Копаонику, која је очишћена и санирана“, истиче Мојовић.

Овај пример је важан и због саме локације. Копаоник је једно од најзначајнијих туристичких подручја овог дела Србије, па присуство великих количина отпада поред пута, осим што нарушава изглед простора, оставља и много шири еколошки и комунални проблем.

Санација оваквих локација зато није само питање чистоће већ и заштите земљишта, воде и пејзажа, али и очувања простора који има велики значај за туризам.

Скоро сва насеља обухваћена организованим сакупљањем отпада

Један од предуслова за смањење дивљих депонија јесте доступна комунална услуга. У Рашки је, према подацима Општинске управе, организовано сакупљање отпада већ обухватило највећи део територије.

Иван Мојовић, из Одељења за урбанизам, стамбено-комуналне делатности и заштиту животне средине

„Највећи део територије општине Рашка покривен је организованим сакупљање отпада, практично сва насеља и шире. На појединим местима је потребан и већи број контејнера“, каже Мојовић.

Управо недостатак довољног броја контејнера на појединим местима може бити један од фактора који утичу на стварање мањих нелегалних одлагалишта. Због тога је, поред контроле и санације постојећих депонија, важно прилагођавати систем реалним потребама становништва.

Трајно решење није само у чишћењу, већ у мање отпада

Ипак, најважније питање остаје – како дугорочно смањити количину отпада који завршава на депонијама?

Према мишљењу Ивана Мојовића, одговор лежи у већем степену искоришћења отпада и развоју система који грађанима омогућава да отпад не посматрају само као смеће, већ и као ресурс.

„Генерално гледано, оно што је потребно у Србији да би се знато умањиле количине отпада који се одлаже на депоније је већи степен искоришћења отпада кроз рециклажу и неке друге поступке“, истиче Мојовић.

Он сматра да би један од важних корака био увођење депозитног система за поврат амбалаже, али и снажнија финансијска подршка сакупљању врста отпада које тренутно нису довољно исплативе.

„У ту сврху, мислим да је потребно развити депозитни систем поврата амбалаже, затим повећати субвенције за оне врсте отпада које су мало профитне односно неисплативе за сакупљање као што је пет амбалажа и сл., затим постављати рецикломате за флаше и лименке, изградња рециклажних дворишта“, сматра наш саговорник.

Систем, међутим, не би требало да се ослања само на инфраструктуру. Важан је и економски подстицај грађанима да отпад разврставају.

„Један од начина је и умањење комуналних рачуна по канти или контејнеру сакупљеног рециклабилног отпада, чиме би се грађани финансијски мотивисали да разврставају отпад.“

Такав модел би променио логику у којој грађанин плаћа одвоз отпада без обзира на то колико га производи и колико га раздваја. Уместо тога, разврставање би постало мерљиво и награђено.

Рециклажа као део решења, али не и једини одговор

Поред рециклаже и раздвајања отпада, Мојовић указује и на потребу развоја ширег система третмана отпада.

„Такође, потребне су и спалионице отпада.“

Ова изјава отвара много шире питање управљања отпадом у Србији – шта се дешава са отпадом након што га комуналне службе сакупе и колики део тог материјала може да се поново искористи, а колики мора бити безбедно третиран и коначно одложен.

Зато проблем дивљих депонија не почиње тек када се смеће појави поред пута. Он почиње много раније – начином на који се отпад производи, сакупља, разврстава и обрађује.

Рашка у овом тренутку бележи помак: дивљих депонија је мање, највеће локације се чисте, а организованим сакупљањем отпада обухваћен је готово читав простор општине. Али искуство показује да ће трајни резултат зависити од тога да ли ће се паралелно са чишћењем развијати систем који смањује количину отпада и грађане подстиче да га правилно одлажу.

Јер, најбоља дивља депонија је она која никада не настане.

Љ.Марковић

Пројекат „Рашка бира зелено“ суфинансиран је из буџета Општине Рашка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.