Žena koja nosi dva svijeta – Život između dvije vere i jednog doma

U priči o očuvanju tradicije, kulture i zajedničkog života postoje žene koje svojim tihim koracima nose teret dva svijeta — i nijedan ne ispuštaju iz ruku. Jedna od njih je i Elvira, žena zmaj, majka petero djece i vozač gradskog autobusa u Austriji, koja je svojim životom dokazala da je ljubav jača od svih granica: državnih, vjerskih i kulturnih.

Između dva svijeta – dom koji miriše na obje vjere

Odrasla u bošnjačkoj porodici, udavši se sa šesnaest godina za supruga Željka, pravoslavca, Elvira je u svoj dom unijela dvije vjere, dvije tradicije i jednu, najsnažniju nit — ljudskost. Kako kaže, nije bilo lako.

• Kada sam se udala za mog supruga Željka imala sam 16 godina. Rat je tek bio stao, razlika u religijama je bila ogromna, kao i politički i vjerski jaz. Bilo je mnogo teških trenutaka. Živjeti u katoličkoj zemlji sa pravoslavnim običajima, a ja dijete iz islamske porodice, uopće nije bilo lako u tim turbulentnim vremenima. Ali nije mi bilo ni previše teško — kako je za Božić mirisala česnica, tako je za Bajram mirisala baklava, a za katolički Božić božićni kolačići… – prisjeća se Elvira.

U toj jednostavnoj rečenici, u tom mirisu zajedničkih praznika, leži suština onoga što mnogima u dijaspori nedostaje — sklad u različitostima. Elvira ga je stvorila.

Porodica kao prva škola tradicije

Iako daleko od zavičaja, našla je svoj način da djeci prenese korijene.

• Posjećivali smo redovno crkvu, džamiju, nastupe kulturno-umjetničkih društava, a porodična i prijateljska druženja mnogo su pomogla u očuvanju naše kulture, tradicije i jezika – kaže ona.

Nije se plašila da će se išta „izgubiti“, vjerovala je da je dom prva škola, a zajednica produžena ruka porodice.

• Ne, nisam strahovala. Djeca su već u kući upućena, zatim u vrtiću, crkvi, džamiji, školama… – dodaje ona.

A ono što je željela da ponesu iz bošnjačke tradicije, kaže, nije nešto što se može zapisati u knjigu.

• Voljela bih da budu dobri ljudi koji svakoga mogu pogledati u oči. Bez grižnje savjesti da su ikome nažao učinili bilo šta… – objašnjava Elvira, dodajući da se tu sve završava i sve počinje — u dobroti.

Žene koje sjećanja nose dalje

Kada govori o ženama koje su je oblikovale, Elvirin glas omekša.

• Zahvalna sam prije svega mojoj rahmetli majci Raziji, a veliku zahvalnost dugujem i mojoj dajnici Hanki – kaže ona.

Žene su te koje nose sjećanja kroz generacije — rukama koje mijese praznična tijesta, glasom koji uči dove, srcem koje podučava ljubavi i poštovanju. Elvira to dobro zna.

• Žena se žrtvuje maksimalno za svoju djecu, da sve bude što kvalitetnije, naročito kada je riječ o tradiciji… – dodaje ona.

Snaga porodične sloge

Zato ističe porodicu kao najveću školu za život.

• Moja želja je da sačuvam bratsko-sestrinske odnose kako Allah/Bog zapovijeda. Roditelji su stub sloge. Porodična okupljanja su jako bitna za zdravo odrastanje djece – naglašava, dodajući da bez toga nema ni jezika, ni kulture, ni vjere — ni mira.

Dijaspora – daleko od kuće, bliže korijenima

Iako živi daleko od rodnog kraja, dijaspora ju je naučila da cijeni ono što mnogi u domovini vide tek kada odu: bliskost.

• Ne mislim da u svakoj porodici u dijaspori tradicija slabi. Naprotiv, trudimo se da djeca odrastaju u tradicionalnom duhu čak i više nego u domovini – kaže Elvira.

Zaista, što je dalje od korijena, to je srce bliže njima. Možda je to jedna od onih tihih istina koje samo tuđina može otkriti.

Poruka mlađim generacijama

Mladim Bošnjakinjama u dijaspori poručuje jednostavno, ali suštinski:

• „Nema tu nekog posebnog recepta osim porodičnih okupljanja. Zdrav odnos u porodici, zdravo djetinjstvo — to stvara.“

Šta ostaje djeci – najvažnija lekcija

A kada govori o svojoj djeci, u njenim riječima ima i ponosa i skromnosti majke koja uvijek misli da može više.

• Koliko god se trudimo, uvijek mislimo da nije dovoljno. Voljela bih da moja djeca ne obraćaju pažnju na to kako se ko zove — Muhammed, Milutin, Marijan, Manfred… Voljela bih da u svakome vide prvo čovjeka. Sve ostalo dođe samo po sebi – zaključuje Elvira.

U svijetu koji se sve više dijeli, ova žena koja svakoga dana upravlja gradskim autobusom u Austriji — simbolično i doslovno — vozi život kroz dvije kulture. I nijedna se nije sudarila. Nijedna se nije izgubila. Obje je pretočila u svoju djecu, u svoj dom, u svoju priču.

Jer tradicija se ne čuva riječima. Čuva se ljubavlju.

Lj,Marković

Жена која носи два света – Живот између две вере и једног дома

У причи о очувању традиције, културе и заједничког живота, постоје жене које својим тихим корацима носе тежину два света — и ни један не испуштају из руку. Једна од њих је и Елвира, жена змај, мајка петоро деце и возач градског аутобуса у Аустрији, која је својим животом доказала да је љубав јача од свих граница: државних, верских, културних.

Између два света – дом који мирише на обе вере

Одрасла у бошњачкој породици, удавши се у шестнаестој години за супруга Жељка, православца, Елвира је у свој дом унела две вере, две традиције и једну, најснажнију нит — људскост. Како каже, није било лако.

•  Када сам се удала за мог супруга Жељка имала сам 16 година, тек стао рат, разлика у религијама је била огромна као и политички и верски. Било је много тешких момената. Живети у католичкој земљи са православним обичајима, а ја дете из исламске породице, уопште није било лако у тим турбулентним временима. Али није ми било ни превише тешко — како је мирисала за Божић чесница, тако је за Бајрам мирисала баклава, а и за католички Божић божићни кексићи… – присећа се Елвира.

У тој једноставној реченици, у том мирису заједничких празника, лежи суштина онога што у дијаспори многима недостаје — склад у различитостима. Елвира га је створила.

Породица као прва школа традиције

 Иако далеко од завичаја, она је нашла свој начин да деци пренесе корене.

• Посећивали смо редовно цркву, џамију, наступе културно – уметничких друштава, а фамилијарна и пријатељска дружења су пуно помогла у одржавању наше културе, традиције и језика – додаје она.

Није се плашила да ће се нешто „изгубити“, веровала је да је дом прва школа, а заједница продужена рука породице. „Не, нисам страховала. Деца су већ у дому упућена, затим у забавишту, цркви, џамији, школама…“

А оно што је желела да понесу из бошњачке традиције, каже, није нешто што се може ставити у књигу или приручник.

•  Волела бих да буду добри људи који могу свакога погледати у очи. Без гриже савести да су било коме нажао било шта учинили… – објашњава Елвира и додаје да се ту се све завршава и све почиње — у доброти.

Жене које сећања преносе даље

Када говори о женама које су је обликовале, Елвирин глас омекша.

• Захвална сам пре свега мојој рахметли мајци Разији, такође своју захвалност дугујем мојој дајници Ханки – сетно збори ова жена.

 Жене су те које носе сећања кроз генерације — рукама које месe празнична теста, гласом који подучава молитве, срцем које учи људе да се воле и поштују. Елвира то зна.

• Жена се жртвује максимално за своју децу, да то буде што квалитетније, нарочито када је реч о традицији… – додаје она.

Снага породичне слоге

Управо зато она истиче породицу као највећу школу за живот.

• Моја жеља је да сачувам братско-сестринске односе како Алах/Бог заповеда. Родитељи су стуб слоге. Породична окупљања су јако битна за здраво одрастање деце – истиче и каже да без тога нема ни језика, ни културе, ни вере — ни мира.

Дијаспора – далеко од куће, ближе коренима

Иако живи далеко од родног краја, дијаспора ју је научила да цени нешто што многи виде тек кад оду: блискост.

• Не мислим да у свакој фамилији у дијаспори традиција слаби. Чак шта више, трудимо се да деца одрастају у традиционалном духу више него у домовини – каже Елвира.

И заиста, што је даље од корена, то је срце ближе њима. Можда је то једна од тих тихих истина које само живот у туђини уме да открије.

Порука млађим генерацијама

Младим Бошњакињама у дијаспори поручује једноставно, али суштински:

• „Нема ту неког посебног рецепта осим фамилијарних окупљања. Здрав однос у фамилији, здраво детињство ствара.“

Шта остаје деци – најважнија лекција

А када говори о својој деци, у њеним речима има и поноса и благог стида мајке која увек мисли да може више.

• Колико год се трудимо, увек мислимо да то није довољно. Волела бих да моја деца не обраћају пажњу да ли им се пријатељ зове Мухамед, Милутин, Маријан, Манфред… Волела бих да у свакоме виде прво човека. Све остало дође само по себи – закључује наша саговорница.

У свету који се све више дели, ова жена која свакога дана управља градским аутобусом у Аустрији — симболично и стварно — вози живот кроз две културе. И ниједна се није сударила. Ниједна није изгубила. Обе је преточила у своју децу, у свој дом, у своју причу.

Јер не чува се традиција речима. Чува се љубављу.

Љ.Марковић