Вук – прича о снази, љубави и непоколебљивој вољи

Када је Вук рођен, лекари су његовим родитељима саопштили нешто што ниједан отац и мајка не желе да чују – њихово дете има церебралну парализу. Прогнозе су биле суморне: постојала је могућност да никада не прохода, да не буде у стању да се самостално брине о себи. Али једно нису могли да предвиде – Вуков дух, непоколебљиву вољу и љубав којом су га његови родитељи окружили од првог дана.

„Нисмо се предали – ни ми, ни он“

• Када су нам рекли да ће његов живот бити пун изазова, осећали смо страх, али и одлучност. Ако постоји и најмања шанса да му помогнемо, знали смо да ћемо учинити све. Али, оно што нас је највише изненадило није била наша борба – већ његова. Од првог дана био је посебан, јачи него што смо икада могли да замислимо – сећа се Милена, његова мајка.

Прве године биле су испуњене бројним терапијама, вежбама и малим победама. За свако подизање главе, за сваки покушај да посегне руком, Вук је морао да уложи више напора него друга деца.

• Сваки његов покрет био је као да гледамо како се осваја неки велики врх. Сваки пад нас је болео, али свака његова победа нас је испуњавала надом – додаје његов отац Марко.

Први кораци – највећа победа

За Вукове родитеље, један тренутак остаће заувек урезан у сећање – тренутак када је направио свој први самостални корак.

• Годинама смо слушали да можда никада неће проходати, али он је одувек био тврдоглав. Вежбао је упорно, падао, устајао и није одустајао. И онда, једног дана, само је устао, направио корак, па други… Ми нисмо могли да верујемо. Плакали смо од среће – прича Милена.

Од тог тренутка, Вук није стао. Научио је да трчи, да вози бицикл, да ради све оно што су му некада говорили да неће моћи.

• Људи мисле да је најтеже када чујеш лоше вести, али није. Најтеже је када ти кажу да се помириш са нечим што још није одлучено. Ми нисмо прихватили те границе – ни ми, ни Вук – каже Марко.

Живот без ограничења

Данас, Вук је тинејџер пун живота. Воли музику, читање, учење о свету.

• Не желим да ме људи гледају кроз оно што не могу, већ кроз оно што јесам. А ја сам борац – каже он са осмехом.

Његова упорност није инспирација само његовим родитељима, већ и свима који га познају.

• Када га људи упознају, прво примете његов осмех. Он не жали за оним што нема, већ користи све што има на најбољи могући начин- каже његова наставница.

• Многи га питају да ли му је тешко, али он никада не одговара са ‘да’. Уместо тога, каже: ‘Изазовно је, али могу ја то’. И увек може – додаје Милена.

Порука свима који се боре

Вукова прича је доказ да границе постоје само ако у њих верујемо. Његови родитељи поручују свима који се суочавају са сличним изазовима да никада не одустају.

• Не дозволите да вам неко каже шта ваше дете може или не може. Будите уз њега, верујте у њега, јер деца су често јача него што ми мислимо – поручује Милена.

Вук је данас симбол снаге, љубави и борбе. Живот му није био лак, али га је учинио великим. И док корача својим путем, он својим примером показује да је најважније не како идеш, већ куда си кренуо. А он је кренуо далеко – право ка животу пуном могућности.

Љ.Марковић

Пројекат „Знам како се осећам“ суфинансиран је из буџета Града Краљева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.