У Милочају се живот мери бројем родa у гнезду: Родољубиви домаћин Радош стрпљиво чека пернате принове

Када пролеће стигне у централну Србију, а небо над Милочајем оживи звуцима пераја и кљунова, мештани знају да су се њихови најдражи весници повратка природе – роде – вратиле кући. А за једног од њих, домаћина Радоша, ово није само знак нове сезоне, већ почетак још једне породичне авантуре.

Роде које се сваке године враћају у његово двориште нису му тек гости – оне су чланови његове проширене, пернате породице. Још од 2019. године, када су први пут свиле гнездо на његовом имању и тада одбациле два од три младунца због недостатка хране, Радош је донео одлуку: помагаће им да опстану, па макар и сам устајао у зору.

– Сваког јутра устајем у пет да бих им спремио доручак. Доносим рибу, пилеће месо, па чак и товне пилиће. Бринем о њима као о својој деци – прича он.

Његов труд није остао непримећен. Данас га препознају из далека. Мужјак роду одмах долази кад угледа кофу са храном, а ако је нема – прати Рашу до продавнице и стрпљиво чека испред.

– Mangup прави – каже кроз осмех.

Брига о родама већ је уродила плодом. Прошле године излегло се четворо младих и сви су преживели. Ове сезоне, Радош верује да би број нових живота могао да порасте на пет.

– Надм се да ће пасти рекорд. Већ неко време леже, очекујем да се сваког дана излегу мали.

Љубав и стрпљење учинили су своје – некада опрезне и неповерљиве птице сада му прилазе на само неколико метара. Нема више страха, само поверење.

– У почетку не може ни на десет метара да јој приђеш, а сад ми приђе на два-три. Навикла се. Зна ме – каже тихо.

У Милочају се живот не мери календарима, већ бројем младих рода у гнезду. А ако је судити по Радошевој посвећености, ова година могла би да буде најбогатија до сада. На небу изнад села, живот се рађа из пера и наде.