Трајни печат „доброг духа Краљева”
Двадесет деветог августа навршавају се две године од како је преминуо Драган Пешић (1960–2023), уметник, педагог, графички дизајнер и „добри дух Краљева”. Иако је његов земаљски пут прерано окончан, Пешићево дело и утицај и даље живе – у књигама које је обликовао, у студентима које је подучавао, у изложбама и културним манифестацијама које је уметнички уобличио.
Уз свој професорски рад на крагујевачком ФИЛУМ-у, Пешић је више од три деценије био ликовни уредник „Повељиних” издања, као и публикација Народног музеја у Краљеву. Посебну пажњу посвећивао је визуелном идентитету Жичког духовног сабора „Преображење”, чији је естетски печат остао препознатљив управо захваљујући његовом сензибилитету.
У оквиру овогодишњих преображењских програма представљена је монографија „Пешић (1960–2023)”, књига-споменица у којој су сабрани текстови његових пријатеља, сарадника и поштовалаца: Слободана Штетића, Љубише Симовића, Слободана Маринковића, Радоша Ракуша, Драгана Хамовића, Дејана Алексића, Јелене Шалинић и Оливере Стојадиновић, као и прештампани текст Србе Игњатовића.
О њему су у дворишту Аџића куће говорили историчар уметности Љубиша Симовић, књижевник др Драган Хамовић и Лазар Димитријевић, некадашњи Пешићев студент и пријатељ.
Симовић се присетио школских дана проведених у ОШ „Четврти краљевачки батаљон”, када је Пешићев дар за музику и цртеж већ био очигледан. Посебно је истакао њихове заједничке вечери уз џез:
„Џез нам је био узорна слика слободе и јединствене креативности. Однос према џезу био је наш образац за однос према уметности уопште”, рекао је Симовић, наводећи да су им имена попут Мајлса Дејвиса, Телонијуса Монка и Џона Колтрејна била непресушна инспирација.
Хамовић је подсетио да је Пешић био човек у коме су се укрштале „унутарња стихија и преосетљивост” и који је својим радом остављао снажан утисак и без речи:
„Пред Пешићевим радовима стајао сам као урођеник, задивљен и збуњен. Разумевао сам да је ту нешто изразито и силовито, несвакидашње, што ме придобија без потребе за објашњењем.”
Лазар Димитријевић говорио је са искреним поштовањем о Пешићевој педагошкој улози, истичући да је у монографију ушао тек делић његовог обимног стваралаштва:
„Његова преданост уметности и менторски траг који је оставио у обликовању младих аутора представљају наслеђе које ће трајати.”
Представљању књиге присуствовали су чланови породице, сарадници, студенти и бројни суграђани. За многе од њих ово је била прилика да се још једном присете човека који је, како је један од говорника рекао, био „креативни суверен из сенке” – тих, ненаметљив, а ипак трајно присутан у културном животу Краљева и Србије.
