Selo gdje su razlike manje važne od zajedništva

Od jeseni prošle godine, kada je u selu Lukosrevo svečano otvorena džamija, život se polako vraća u ovo novopazarsko mjesto u kojem zajedno žive i Srbi i Bošnjaci. Ali u Lukosrevu glavna tema nisu razlike, već put. Onaj zemljani, izlokani makadam koji, više nego bilo šta drugo, simbolički spaja ljude, kulturu i vjeru. Jer taj put povezuje džamiju i manastir, prošlost i budućnost, pravoslavce i muslimane.

„Put je žila kucavica opstanka jednog naroda,“ kaže imam Džemil efendija Destanović, dok stoji ispred bijele džamije koja je zidana više od deset godina upornošću mještana i uz pomoć dobrotvora iz Srbije, Sandžaka i dijaspore. Od oktobra, kada su se prvi vjernici okupili na namazu, selo je oživjelo, ali dolazak do džamije ostao je težak. Zimi kanali i blato, ljeti oblaci prašine – to je svakodnevnica ljudi koji ne odustaju od svog zavičaja.

Manastir i džamija – isti problem, isti cilj

Na drugom kraju tog istog puta, skriven u zelenilu, stoji manastir Svete Varvare iz XV vijeka, metoh čuvenih Đurđevih Stupova, dio kulturne cjeline pod zaštitom UNESCO-a. Iguman, protosinđel Gavrilo, dobro zna koliko je put potreban.

Ovo nije samo stvar vjere. Put znači i turiste, znači život, znači da će i ovaj manastir, ali i cijelo selo, biti dostupni svijetu – objašnjava on, pokazujući iskopine koje arheolozi već godinama pažljivo otkrivaju.

I dok se čini da problemi dijele i džamiju i manastir, upravo je zajednička muka stvorila novu nadu. Kada je imam Destanović rekao da više ne mogu čekati da završe parterno uređenje oko džamije, iguman nije imao dilemu. Sa bratskom lakoćom, dao je prilog za radove.

Nisam htio da se to javno pominje, ali efendija je insistirao. I dobro je što jeste – jer je ovaj gest pokrenuo priču o tome da se pomogne i džamiji i manastiru – kaže Gavrilo.

Vijest da je pravoslavni iguman dao prilog za muslimansku bogomolju odjeknula je na društvenim mrežama kao rijetko koja – kao svijetli primjer dobrote i sloge u vremenu kada nas vijesti često dijele.

Lukosrevo – selo koje pamti slogu i u najtežim vremenima

Lukosrevo, ipak, nije iznenađeno. Ovdje se vijekovima živi u zajedništvu.

I u ratovima smo jedni druge čuvali. Selo je poznato po tome da smo uvijek bili braća,“ podsjeća efendija Destanović.

Njegove riječi potvrđuje i priča mještana: jedni su krili porodice drugih u najtežim vremenima, i zato danas nema ničeg čudnog u tome što pravoslavni i musliman dijele isti cilj. A taj cilj je – put.

Sve se iselilo zbog puta. Ovdje sve raste, zemlja je rodna, ali bez puta nema života. Djeca su po snijegu išla kilometrima do škole. Narod odlazi jer nema osnovne uslove – kaže Avdo Ćosović.

Njegovoj priči pridružuje se i Tomo Stefanović.

Gdje ima naroda, mora biti i puta. Imamo bolesne i stare, a kad padne kiša, voda odnese sve. Ako hoćemo da selo živi, put je prvi korak.

Put kao simbol zajedništva

Zato se u Lukosrevu danas manje govori o razlikama, a više o zajedničkom snu. I zato ovaj put nije samo nasip od kamena i pijeska – on je simbol. Simbol da ljudi mogu raditi jedni s drugima, a ne jedni protiv drugih. Simbol da se glasovi zvona i ezan mogu čuti zajedno, kao što su vijekovima odjekivali u ovim krajevima.

U vremenu kada je lako zaboraviti šta nas spaja, Lukosrevo nas podsjeća da je zajedništvo najjače onda kada dolazi od ljudi. Imam i iguman, svojim primjerom, pokazuju da vjera nije zid koji razdvaja, već most koji povezuje. A taj most, pretvoren u kilometre asfalta, može značiti da će se u ovo selo vratiti djeca, da će ponovo biti pjesme, smijeha i života.

Hoće li dobri ljudi i država čuti glas sela?

Pitanje je sada da li će lokalne vlasti, država i dobri ljudi prepoznati snagu ove inicijative. Jer ako se put izgradi, Lukosrevo može postati mjesto u kojem će historija, vjera i ljubav živjeti zajedno, kao najljepši primjer da različitosti nisu prepreka, već bogatstvo.

Put do džamije i manastira nije samo put kroz šumu. To je put do srca ovog sela – kaže imam Destanović.

I dok se prašina i blato još uvijek bore s točkovima mještana, u Lukosrevu se dobro zna da ovaj put znači nešto više – on znači da je zajedništvo moguće, da je ljubav jača od podjela i da će ovdje, uprkos svim iskušenjima, život uvijek nalaziti razlog da traje.

Село где су разлике мање важне од заједништва

Од јесени прошле године, када је у селу Лукосрево свечано отворена џамија, живот се полако враћа у ово новопазарско место у коме заједно живе и Срби и Бошњаци. Али у Лукосреву главна тема нису разлике, већ пут. Онај земљани, излокани макадам који, више него било шта друго, симболички спаја људе, културу и веру. Јер тај пут повезује џамију и манастир, прошлост и будућност, православце и муслимане.

„Пут је жила куцавица опстанка једног народа,“ каже имам Џемил ефендија Дестановић, док стоји испред беле џамије која је зидана више од десет година упорношћу мештана и уз помоћ добротвора из Србије, Санџака и дијаспоре. Од октобра, када су се први верници окупили на молитви, село је оживело, али долазак до џамије остао је тежак. Зими канали и блато, лети облаци прашине — то је свакодневица људи који не одустају од свог завичаја.

Манастир и џамија – исти проблем, исти циљ

На другом крају тог истог пута, скривен у зеленилу, стоји манастир Свете Варваре из XV века, метох чувених Ђурђевих Ступова, део културне целине под заштитом УНЕСКО-а. Игуман, протосинђел Гаврило, добро зна колико је пут потребан.

Ово није само ствар вере. Пут значи и туристе, значи живот, значи да ће и овај манастир, али и цело село, бити доступни свету – објашњава он, показујући ископине које археолози већ годинама пажљиво откривају.

И док се чини да проблеми деле и џамију и манастир, управо је заједничка мука створила нову наду. Када је имам Дестановић рекао да више не могу да чекају да заврше партерно уређење око џамије, игуман није имао дилему. Са братском лакоћом, дао је прилог за радове.

Нисам хтео да се то јавно помиње, али ефендија је инсистирао. И добро је што јесте — јер је овај гест покренуо причу о томе да се помогне и џамији и манастиру – каже Гаврило.

Вест да је православни игуман дао прилог за муслиманску богомољу одјекнула је на друштвеним мрежама као ретко која — као светли пример доброте и слоге у времену када нас вести често деле.

Лукосрево – село које памти слогу и у најтежим временима

Лукосрево, ипак, није изненађено. Овде се вековима живи у заједништву.

И у ратовима смо једни друге чували. Село је познато по томе да смо увек били браћа – подсећа ефендија Дестановић.

Његове речи потврђује и прича мештана: једни су крили породице других у најтежим временима, и зато данас нема ничег чудног у томе што православни и муслиман деле исти циљ. А тај циљ је — пут.

Све се иселило због пута. Овде све расте, земља је родна, али без пута нема живота. Деца су по снегу ишла километре до школе. Народ одлази јер нема основне услове – каже Авдо Ћосовић.

Њему се придружује и Томо Стефановић:

„Где има народа, мора бити и пута. Имамо болесне и старе, а кад падне киша, вода однесе све. Ако хоћемо да село живи, пут је први корак.“

Пут као симбол заједништва

Зато се у Лукосреву данас мање говори о разликама, а више о заједничком сну. И зато овај пут није само насип од камена и песка — он је симбол. Симбол да људи могу да раде једни са другима, а не једни против других. Симбол да се гласови звона и езан могу чути заједно, као што су вековима одјекивали у овим крајевима.

У времену када је лако заборавити шта нас спаја, Лукосрево нас подсећа да је заједништво најјаче онда када долази од људи. Имам и игуман, својим примером, показују да вера није зид који раздваја, већ мост који повезује. А тај мост, претворен у километре асфалта, може значити да ће се у ово село вратити деца, да ће поново бити песме, смеха и живота.

Хоће ли добри људи и држава чути глас села?

Питање је сада да ли ће локалне власти, држава и добри људи препознати снагу ове иницијативе. Јер ако се пут изгради, Лукосрево може постати место у коме ће историја, вера и љубав живети заједно, као најлепши пример да различитости нису препрека, већ богатство.

Пут до џамије и манастира није само пут кроз шуму. То је пут до срца овог села – каже имам Дестановић.

И док се прашина и блато још увек боре са точковима мештана, у Лукосреву се добро зна да овај пут значи нешто више — он значи да је заједништво могуће, да је љубав јача од подела и да ће овде, упркос свим искушењима, живот увек налазити разлог да траје.