Уједињени у заједничкој тузи која траје већ осамдесет четири године, Краљевчани су се и ове године, 14. октобра, сабрали да одају пошту невино страдалима у октобру 1941. године. Како је поручио председник Скупштине града Краљева Ненад Марковић, „не смемо дозволити да замре сећање на славне претке који су нам у наслеђе дали овај град — град који је преживео, уздигао се и расте“.
На овогодишњој Комеморативној седници Скупштине града говорио је др Јован Симијановић, научни сарадник Института за српску културу, док су присутнима поруке упутили градоначелник Краљева др Предраг Терзић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ђорђе Тодоров.
Краљевачка књига сећања исписала је још једну страницу. На дан када је, 1941. године, подно Грдичке косе, готово престало да постоји Краљево, грађани су се поклонили сенима оних који су платили највећу цену слободе. После помена који су служили свештеници Епархије жичке, уследило је полагање венаца, минут ћутања и интонирање химне „Боже правде“.
Комеморативни програм настављен је у амфитеатру Гробља стрељаних рециталом „Сав је ваздух камена тишина“, сачињеним од аутентичних сведочанстава, дневничких записа и поезије Богдана Мрвоша, у режији Александре Ковачевић и извођењу глумаца Краљевачког позоришта.
„Сећање је наша дужност, насушна потреба зарад опстанка, како биолошког тако и идентитетског и културног. Прошлост не можемо променити, али сећањем и неговањем истине градимо темељ за будућност,“ поручио је др Јован Симијановић. Он је подсетио да је, према истраживањима, поименично утврђен идентитет најмање 2.255 убијених цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. У лагеру је стрељано најмање 106 младих до 18 година и 29 жена, а додатних 264 цивила страдало је у рацијама у околини града.
„У злочину одмазде заједно су пострадали радници и сељаци, трговци и ученици, сиромашни и богати, комунисти и равногорци, свештеници и њихова паства. Највећи број убијених био је српске националности, али су међу њима били и Роми, Словенци и други народи“, навео је Симијановић. Он је додао да место страдања треба да постане „место ходочашћа и поштовања жртве“.
Градоначелник Краљева др Предраг Терзић поручио је да ће злочин окупатора „остати трајна рана на бићу нашег града, али и неокајан грех на души починиоца“. „Сећање и пијетет је најмање што жртвама дугујемо. Њихова судбина је најболније искуство које нас подсећа на смисао слободе и људске вредности. Њихова жртва је најскупљи залог наше слободе и данас и убудуће“, рекао је Терзић, додајући да „слога и разумевање могу одвести друштво путем мира“.
Државни секретар Ђорђе Тодоров подсетио је да српски народ „никада није водио освајачке ратове, већ је увек бранио своје“. „Сви страдали у Краљеву, хиљаде њих, страдали су само зато што су били Срби. Нису нам могли опростити Цер, Колубару, Мачков камен… али нису нас уништили — ни Краљево, ни Србију. И даље смо ту, негујемо културу сећања и пружамо руку помирења. Ту смо да не заборавимо, да нам се историја не би поновила,“ поручио је Тодоров.
Симболичне речи рецитала закључиле су овогодишњу комеморацију:
„…Да ти се не зна гроб, а опет да си несрећан и на ономе свету. Опасно је, горе од метка у чело, насрнути на тамо неко Краљево. Ужасно је дићи руку на земљу Србију… Сав је ваздух камена тишина, у памћењу смешта се ледина…“
