Насиље није храброст: Где престаје игра, а почиње бол?

„Рекли смо му да се брани, али да не удари први. И опет је дошао кући с модрицама.“ Овако почиње исповест једног родитеља чије дете већ месецима трпи задиркивање, гурање и исмевање у школском дворишту. „Не желим да му усађујем насиље као решење, али не могу више да га гледам како ћути и трпи.“

У Србији се вршњачко насиље најчешће препознаје тек кад достигне физички облик, мада у школским клупама, ходницима и онлајн групама свакодневно букти невидљиви рат: понижавање, изопштавање, подсмех, претње и психолошки притисак. А одговор? Често се своди на једну од две крајности – „претури преко главе“ или „удари и покажи зубе“. Али, постоји ли здрав и делотворан одговор?

Кад „само шала“ прерасте у трауму

Психолози упозоравају да деца често не знају да разликују игру од злостављања, а одрасли пречесто затварају очи.

• Насиље је понашање које се понавља и има за циљ да понизи, уплаши или повреди другу особу. То никад није само шала. А за дете које трпи – последице могу бити дуготрајне: анксиозност, депресија, изолација, губитак самопоуздања – истиче школски психолог из једне рашке школе, напомињући да је најчешћи проблем што деца не пријављују проблем.

„Стид, страх од одмазде или осећај кривице да су сами криви што их задиркују – све то их ућуткује“, додаје педагог једне основне школе из околине Рашке. „Зато им стално понављамо: није срамота бити жртва, срамота је ако као друштво не реагујемо.“

Не реагуј насиљем – али не ћути

Који је онда прави одговор? Родитељи признају да често лутају.

„Учимо га да буде добар, да решава све разговором. Али кад то не помогне, како да га заштитимо? Рекао ми је: ‘Мама, ја сам једини у разреду који не узвраћа’. И шта да му кажем?“, пита се мајка дечака из једне градске школе, инсистирајући на анонимности.

Стручњаци наглашавају важност изградње асертивности – способности да дете мирно и јасно каже „не“ и постави границе.

• То је много више од одговора. То је изградња унутрашње снаге. Ако дете зна да препозна насиље, да не окривљује себе, да се обрати одраслима – већ је пола пута прошло – истиче психолог.

Улога школе и заједнице

Решавање вршњачког насиља није само ствар појединца. Неопходан је системски приступ: од сталног надзора, разговора у одељењима, обуке наставника, до јасне политике нулте толеранције према свим облицима злостављања.

• Важно је да школа реагује брзо и одлучно. Чак и кад нема физичког доказа, ако постоји страх – постоји проблем. У нашим тимовима увек кажемо: боље једном реаговати превише него једном закаснити“, наводи један школски педагог.

Истовремено, родитељи имају кључну улогу. „Слушајте своје дете. Ако каже да се не осећа добро у школи, ако постане повучено, нервозно, одбија да иде – не игноришите. То су позиви у помоћ, не фаза“, наглашава једна мајка, која је и сама прошла кроз искуство вршњачког насиља свог сина.

Култура ненасиља почиње код куће

Уместо да децу учимо „око за око“, важно је да их научимо како се поштује себе и друге. Да верују у сопствену вредност и да увек имају коме да се обрате. Да схвате да насиље није снага, већ знак слабости. И да нико нема право да их понижава – ни речју, ни делом.

Јер само друштво које негује емпатију, правду и разговор – може створити сигурно детињство. И тишину после суза заменити осмехом.

Пројекат „Прекини круг“ суфинансиран је из буџета Општине Рашка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.