Сајбер насиље руши младе – стручњак Марија Марковић саветује како се борити!

У савременом друштву, утицај технологије и интернета све је већи, а корисници постају све млађи. Иако дигитални свет може донети многе користи, као што су унапређење когнитивних и социјално-емоционалних вештина, све чешће се суочавамо са његовим негативним последицама. Једна од најзначајнијих, посебно код деце и младих, јесте – дигитално насиље.

• Проблем постаје већи јер претерана употреба друштвених мрежа ремети вршњачке односе и смањује емпатију. Млади често нису свесни последица својих поступака, управо зато што се код њих утицај на социјалну и емоционалну интелигенцију мења у неповољном правцу – објашњава Марија Марковић, специјалиста медицинске психологије и КБТ психотерапеут из Краљева.

Шта је дигитално насиље?

Дигитално насиље (енгл. cyberbullying) представља сваки облик насиља који се врши путем дигиталних технологија. То може бити на друштвеним мрежама, платформама за размену порука, гејминг каналима – било где где је циљ да се неко уплаши, осрамоти, увреди или психички узнемири.

• Најчешћи облици дигиталног насиља су ширење неистина, објављивање срамотних фотографија, претње, неприкладне поруке или лажно представљање у туђе име – каже Марковић.

Последице могу бити озбиљне и дуготрајне

Дигитално насиље не оставља само тренутне емоционалне ожиљке – оно може изазвати трајне психофизичке последице.

• На менталном плану то су осећаји узнемирености, неадекватности и љутње. Емоционално се јављају срам, губитак интересовања, а физички – несаница, умор, главобоље, па чак и болови у стомаку. Оно што је забрињавајуће јесте да је дигитално насиље директно повезано са ниским самопоуздањем, анксиозношћу и депресијом код младих – упозорава она.

Коме се обратити?

• Први корак је увек разговор са особом од поверења – родитељима, старатељима, братом, сестром или неком другом одраслом особом. У школи, то могу бити учитељ, разредни старешина, школски психолог или педагог. Ако не желимо одмах да разговарамо са неким блиским, у Србији постоји Национални контакт центар за безбедност деце на интернету – подсећа Марковић.

Шта ако приметимо да је неко жртва?

• Важно је да реагујемо. Пружимо подршку, не осуђујмо. Будимо стрпљиви и љубазни. Објаснимо да нису сами и да могу да се обрате некоме ко ће им помоћи. Понудимо да их пратимо у том процесу ако желе – саветује ова докторка.

Учење о дигиталној одговорности почиње у породици и школи

• Млади морају знати да све што објаве може остати трајно на интернету. Информације као што су адреса или број телефона могу бити злоупотребљене. Зато је кључно упознати их са подешавањима приватности на мрежама и објаснити им да се свака фотографија, објава или коментар могу злоупотребити – каже Марковић.

Она посебно истиче одговорност у комуникацији:

• Наше речи могу дубоко повредити друге. То што је неко иза екрана не значи да је имун на бол. Морамо учити децу да дигитално понашање није искључено од стварног живота – оно има последице – поручује психолог.

Интернет је алат, али и простор одговорности. Како закључује Марија Марковић, као друштво морамо заједнички радити на едукацији младих, али и одраслих, како бисмо дигитално окружење учинили безбеднијим и здравијим за све.

Љ.Марковић

Пројекат „Клик за сигурну будућност“ суфинансиран је из буџета Града Краљева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.