Često od majki i očeva, ali i starijih rođaka i prijatelja možemo čuti besede kako se nakada živelo, koliko poštovanja se moralo ukazivati roditeljima, bakama i dekama, profesorima, odnosno svim starijim od sebe samog. Uz te priče neretko se provlači i rečenica „Današnje generacije nemaju nikakvo poštovanje ni rešpekta“. Kako bi saznali da li je to tačno razgovarali smo sa diplomiranim komunikologom i dr istorije Vladimirom Trifunovićem.
Koliko se danasnje porodice razlikuju od predjašnjih?
- Razlika u porodicama sada i nekada je što su danas prioriteti potpuno drugačiji. Nekada je sve bilo bazirano na porodicama, momcima je bilo najbitnije da se ožene sa dobrom devojkom i imaju decu. Devojkama je ideal bilo da postanu majke iako narativ današnji govori kao da nije bilo tako. Ljudima je sve bilo podređeno stvaranju dobrih ljudi i ulaganje u ljude, dok danas toga imamo sve manje i sve manje imamo dobrih ljudi zato što nikom nije imperativ da se ulaže u decu, u žene, u majke, prijatelje itd. Prosečna porodica 1920ih u Srbiji je imala skoro pet članova dok danas je skoro 3 člana što nam dalje govori da je prosečan par imao barem 3 dece, a sad smo se sveli na jedno. Što se tiče običaja i obaveza, ljudi su u proseku sve proizvodili tako da su se kupovale samo stvari kao što su šećer, kafa, duvan. Prosečna porodica je živela na oko 100 EUR mesečno zbog toga (dr Hans Rosling, Factfullness), dok danas nam je i sa 1500 EUR malo jer sve kupujemo. Običaji su se daleko više praktikovali jer su ljudi bili više (suje)verujući u praksi, ne deklarativno. To ne znači da su svi običaji smisleni, ali neki jesu zaista bili smisleni u praksi. Tako bi se deci govorilo „nemoj da zvizdiš jer to tera miševe da se množe“ razlog je bio praktičan da ne bi deca pravila buku. Isto kao što su nama pričali „nemoj da piješ kafu da ti ne izraste rep ili brkovi“.
Kolika je razlika u vaspitanju dece?
- Generacije npr 70ih i 80ih su mahom vaspitavane u duhu socijalizma i komunizma, tako da su ta deca vaspitana na nekim bezbožničkim principima. Iako mnogi mladi tada nisu bili zainteresovani za to, nego im je bilo bitno da se ide u bivšu Jugoslaviju na more i da se kupuju pantalone u Trstu i da se sluša Zdravko Čolić i Bijelo Dugme. Nakon smrti Tita 1980te videli su instant propast cele države jer sistem je tako bio podešen za propast. Teško je proceniti da li je danas bolje zato što danas su neki drugi izazovi nego tada (veći upliv droga, nemorala, nasilja, društvenih mreža gde algoritam promoviše više loše nego dobar sadržaj). Ali možemo reći da tih 70ih i 80ih se i dalje barem održavalo to poštovanje starijih, učitelja, institucija – dok danas to praktično ne postoji. Deca mogu da snimaju učiteljicu kako joj izvlače stolicu i da se smeju za to i da za to niko ne odgovara.
Kako je nastalo persiranje?
- Persiranje je nastalo kod paganskih civilzacija, a uglavnom su je najviše praktikovali drevni Rimljani kako bi se bogovima obraćali u množini „vi“. Pa pošto su se i vladari rimski smatrali kao polubogovi ili bogovi i njima kao autoritetima su ljudi počeli da im persiraju sa „vi“. Taj odraz je kasnije ušao oko 9. veka i u hrišćanstvo pa su se crkveni autoriteti tako poštovali (papa, sveštenici itd). I to se donekle zadržalo do danas danas u manjom i većoj formi. Dok npr. u hebrejskom ne postoji „Vi“ i persiranje zato što se smatra da smo svi jednaki pred Bogom i da Bog je jedini vrhovni autoritet. Isto u arapskim kulturama se retko persira. Mada iako danas ljudi nisu svesni korena tog obraćanja, persiranje ima za cilj da pokaže poštovanje prema određenoj osobi, pa se tako nekada dešavalo da deca persiraju roditeljima. U mojoj familiji moj deda se obraćao mom pradedi (njegovom ocu) sa „Vi“, a majka se ljubila u ruku. Što nije nužno loše ponašanje.
Šta nedostaje današnjim generacijama?
- Nedostaje nam odsustvo morala, stida i komunikacije. Deca ne umeju da komuniciraju, a ni odrasli iskreno, a stid otprilike kao kategorija ne postoji, dok moralno svi znamo kao šta je, ali retko ko se toga pridržava ili barem da tome teži jer niko od nas nije savršen. Tako da mi imamo eksploziju mladih i odraslih koji se glupiraju pred masom ljudi samo da bi dobili „lajkove“, a ne vide da na određen način sami sebe time povređuju. Komunikacija je sa druge strane esencijalna za uspeh u bilo čemu i topla je preporuka da ljudi pročitaju „Kako komunikacijom do uspeha“ od Dejl Karnegija – zaključuje Vladimir Trifunović.
Inače naš sagovornik, Vladimir Trifunović je diplomirani komunikolog i dr istorije. Završio je Fakultet za Medije i Komunikacije (Singidunum) i Institut za nacionalnu istoriju. Vodi kao autor dijalog Podcast gde sa različitim gostima od Borisa Malagurskog pa do princeze Ljubice Karađorđević priča sa ljudima na razne teme od medicine, do biznisa, do istorije i teologije. Pored toga profesionalno se bavi digitalnim marketingom radeći sa najvećim brendovima u regionu i svetu. U slobodno vreme piše, snima i iznosi malo poznate podatke u medijima, a paralelno sa tim proučava hebrejski jezik i biblijsku arheologiju na Hebrew University of Jerusalem.
Lj.Marković
